Kukanje sa svih strana.
Te ne postoje kartice za plaćanje, te ljudi nemaju para,
te nema čuvenog PayPal-a.

Kako ja vidim trenutno stanje?
Vidim da se e-trgovina razvija u Srbiji.

Ako ljudi misle da e-trgovina u Srbiji ne postoji zato što nema PayPal-a,
varaju se.

Uzmimo primer Limunda,
kompaniju koju sam sa bratom osnovao 2005.
Trenutno upošljavamo skoro 40 ljudi.
40 porodica živi direktno od Limunda.
Trenutno imamo preko 160.000 članova,
od kojih su neki zahvaljujući Limundu postali preduzetnici i vode malu
firmu sa po jednim pomoćnikom.
Sve prodajući robu isključivo preko interneta, baveći se e-trgovinom.

Pored toga očekujemo da kompanija ove godine dostigne profitabilnost.
Dakle, profitabilna kompanija, 40 zaposlenih, 160.000 aktivnih članova.
I svaki mesec rast od 10-15%.
To meni ne zvuči kao znak da nema e-trgovine u Srbiji.

Ili uzmimo drugi primer: kolektiva.
Kompanija koja trenutno slavi značajan rast posete i prodaje.
I opet sve isključivo elektronski.
A tek su krenuli.

I pored svega toga, ljudi misle da ne postoji e-trgovina.
Zašto je to tako?
Vidim dva razloga.
Prvi je da se upoređujemo suviše sa Japancima.
Stara priča.
Kada se u Srbiji uvede internet brzine od 10Mbit/s,
javljaju se ljudi: «Eh jaka stvar, Japanci imaju 100Mbit/s.»
Fino je to, ali se sećam vremena (ne tako davno),
kada smo se kačili preko telefona (dial-up modem)
i uspostavili vezu sa svetom.
Toliko jaku da je bilo jedva moguće oko 2-3 ujutru skinuti jedan e-mail.
A sada, sada je na telefonu linija 10x brža.
Mobilnim telefonu, podrazumeva se.
Moj savet: Ne gledajmo šta radi svet.
Okrenimo se sebi. Pogledajmo gde smo bili,
a gde smo sada.
Po meni je to veliki skok.

Drugi razlog zašto ljudi ne primećuju promenu je još značajniji,
a tiče se stava: «Kad bude to, biće sve super.»
Godine 2007, «to» je bilo plaćanje preko kartice na internetu.

U Srbiji nije postojala mogućnost da online radnja nudi mogućnost
plaćanja karticom (barem ne sa bankama u Srbiji).
To je bio uzrok lošeg stanja na tržištu.
Onda je došla prva banka koja to nudi.
Očekivanje bi bilo da će sada ljudi biti zadovoljni i pokrenuti se.
Međutim, nije bilo tako.

Onda se odjednom pojavio problem: «Nema PayPal-a».
Već zadnjih par godina se PayPal vidi kao rešenje e-trgovine u Srbiji.
Ali i to je samo izgovor. Izgovor da je neko eksterno potreban da se pokrene e-trgovina.
Naravno, meni je drago da će doći PayPal.
Dobili su zeleno svetlo od NBS, sada preostaje
da oni donesu poslovnu odluku kada će ući.
I treba da dođe.
Ali bih bio srećniji da ljudi ne koriste eksterne faktore
kao razlog za svoj (ne)uspeh.

I da se usmere na pozitivne pomake, njih prihvate i sa njima se razvijaju.
Za dve godine je skočio broj ljudi koji su koristili internet
za kupovinu ili prodaju za preko 40%.
Svakako i dalje nismo Japan, ali smo bolji od Srbije 2009.

Uzmimo primer stranice kudaukupovinu,
koja prikazuje sve popuste u supermarketima.
I na taj način približava ljudima internet kao praktičan alat za kupovinu.
Bez registracija, bez plaćanja na internetu.
To je prvi korak približavanja e-trgovine korisniku.
U tome i jeste štos.
Prednost. Ako ona postoji, ljudi će koristiti internet za e-trgovinu.
Možda ne kao Japanci, ali svakako više nego juče.
I to zbog takvih projekata, koji žele da nude nešto novo.
Nešto od koristi.
A nastaju tako što ljudi vide potrebu za time.
Upoznao sam osnivača stranice kudaukupovinu.rs i kolektiva.rs.
I jedan i drugi su kao razlog pokretanja takvog projekta naveli:
«Meni je bila potrebna takva stranica.
Shvatio sam, ako je meni potrebna, ima sigurno još dosta ljudi koji bi želeli
da tako nešto postoji. Tako sam krenuo sa svojom idejom i realizacijom.»

To nam treba.
Preduzetnički duh.
Želja za stvaranjem.
Srećom, oni postoje.
I rastu iz dana u dan, zahvaljujući takvim primerima,
koji gledaju napred. Šta može da nastane, šta ljudima treba.
Ne pitaju zašto ne može, nego kako da se reši.
Ne čekaju državu da im reši problem.
Već aktivno traže rešenje, i na kraju ga i nađu.

Moj komšija će rado koristiti prednosti
e-trgovine ako one postoje i njemu su jasno vidljive.
Bilo da je to mogućnost da uporedi cene u supermarketima,
proda svoje stare ploče i zaradi koji dinar ili ode kod frizera za 70% manju cenu.
Sve to mu nudi internet.
Danas.
U Srbiji.
Živela e-trgovina.
Moj poziv PayPal-u je isti: «Pridruži nam se.»
E-trgovina u Srbiji se razvija.
Ako hoćeš, postani i ti deo te priče.

U decembru 2010. dobili smo ponudu da otvorimo kafić
zajedno sa jednim Limundovcem.
Limundovac otvara kafić (ima iskustvo u vođenju kafića)
zajedno sa partnerom i želi da se i mi priključimo.

Limundo postaje partner. Svako ulaže 30% i dobija od zarade isto toliko.

Naših 30% smo uložili u opremanje kafića (stolice, pločice, zidovi, majice itd.)
Odradili smo svoj deo, iako još nismo potpisali ugovor.
Videli smo to samo kao formalni deo,
bilo nam je bitno da svi imamo iste namere.

I došlo je otvaranje.
Moj brat Neša je 2-3 meseca radio intenzivno na pripremanju kafića.
Nekada i do duboko u noć (toliko često da ga danima nisam video).
Nije želeo da mi pokaže ideje i crteže, već da me iznenadi.
Iznenadio je mene i verujem, ostatak tima, kao i goste.
Ko je te noći bio na otvaranju, primetio je moj osmeh.
Nikad nisam razmišljao o tome da imam kafić,
ni privatno za sebe, niti kao deo Limunda.
Zbog toga me je i iznenadio taj osećaj,
toliko jak da sam i sliku na svom profilu na Facebook-u promenio.
Što retko kada činim.

Sve u svemu, kafić je bio dobra zamisao.
Limundo bi dobijao 30% od neto zarade kafića,
plus prostor za naše proslave i sastanke.
Dodatno bi počeli sa štampanjem članskih kartica,
tako da bi svaki Limundovac dobio 20% niže cene za piće.

Kod realizacije je počelo da škripi.
Ugovor mesecima pokušavamo da potpišemo.
I dan danas nije do toga došlo.
Te stavka ugovora nije u redu, važi, menjamo.
Te se zaboravi doći na sastanak.
Te se zaboravi šta je dogovoreno.

Već smo ušli u jul, a i dan danas nešto nije OK.
Shvatili smo da nešto suštinski nije OK.
Nije OK da i dalje ulažemo energiju
ako ne postoji obostrano angažovanje.

Uvek ulazimo sa puno poverenja u svaku saradnju.
U velikom broju slučajeva to nam je donelo mnogo toga,
mnogo dobrih partnera na koje možemo da se oslonimo.

Međutim, ne uspemo uvek u tome.

U listu neuspešnih se od sada ubraja i Good Times @ Limundo kafić.

Sledeće nedelje iznosimo ceo nameštaj,
želimo da se sve slegne.

Ako se pokaže druga prilika za otvaranje kafića,
zgrabićemo je.
Sada sa malom ogrebotinom zvanom iskustvo.

Razlog: teorija razbijenih stakala.

Evo o čemu se radi.

Ako u nekoj ulici vidiš zgradu bez ijednog razbijenog stakla,
ne očekuješ da će se tu išta desiti.
Čim vidiš razbijeno jedno staklo (nije bitan razlog),
očekuj da će sledeće biti razbijeno dok si rekao “razbijeno staklo”.
To utiče ne samo na izgled te ulice već i na pojavu kriminala!
Deluje nemoguće, ali je potvrđeno i u praksi.

U New York-u je devedesetih vladao ulični kriminal,
nisi mogao ni u sred bela dana da se šetaš po nekim krajevima i parkovima.
Onda je gradonačelnik uveo Zero Tolerance politiku:

• naplaćivanje kazni ako neko nema kartu za prevoz
• brisanje grafita sa zidova u što kraćem roku
• kazne za najsitnije prekršaje

Rezultat: kriminal se drastično smanjio.
Stvorili su okruženje gde je kriminal postao nešto strano,
nešto što se ne uklapa u sliku grada.

To je teorija razbijenih stakala
i iste se i mi pridržavamo.

Zanimljivo je da je Beograd krenuo istim putem.
Kod mene u kraju koriste taktiku skidanja grafita istog dana.
Prvi dan je napisan grafit.
Sutradan očišćen.
Sada je prošlo 2 dana dok je opet ispisan zid.
Sutradan očišćen.
Sada je trebalo 5 dana da prođe dok se video sledeći grafit.
Sutradan očišćen.
Sada je trebalo više od 10 dana da prođe.
I tako dalje. Ako se ostane uporan (u mojoj opštini nisu uvek bili uporni, varira),
sprečava se širenje razbijenih stakala.

Izvor slike: Bethesda Blog

Ljudi imaju poverenja jedni u druge.
Misle da ne treba da imaju, ali se na kraju drugačije ponašaju.
Naučno istraživanje (vodio David Dunning – Psychologie heute 04.2011)
dolazi do tog zaključka.
Kada je u pitanju davanje novca nepoznatoj osobi, u pisanom upitniku koji su popunjavali, 45% ispitanika ukazuje poverenje drugima.
Međutim, kada su analizirani postupci ispitanika u realnim životnim situacijama, utvrđeno je da ih je čak 65% koji će poverovati drugom.

I tako, pošto misle da treba da budu oprezni,
mnogi isuviše oprezno pristupaju i elektronskoj trgovini.
A baš tu ima vrlo malo razloga za to.

Međutim, tebi kao prodavcu to ne znači mnogo,
ako je u glavi kupca i dalje ta barijera.

Jedno od mogućih rešenja je da jasno pokažeš da si prodavac od poverenja.
To je pre bio znak proveren član,
koji sada (skoro) svi imaju pošto je isti način registracije.

Sada taj plus poverenja zauzima Limundo Cash.
Izaberi ga kao prihvaćen način plaćanja.
Time pokazuješ da može da ti se veruje
i da kupci mogu apsolutno sigurno sa tobom da posluju.
Čak i ako većina na kraju i ne koristi LC, znak da ga nudiš je znak poverenja.

Slično kao što i mi imamo adresu gde mogu Limundovci da dođu.
Ne koriste svi tu mogućnost (nedeljno oko 5-10),
ali to što ona postoji, uliva veliko poverenje.

Aktivacija Limundo Cash-a je jednostavna
(štikliraj opciju kod postavljanja predmeta i prati upustvo).
Dodatna prednost je što od skoro (trenutno samo na Kupindu)
kupac može da filtrira predmete koji nude LC kao plaćanje.
Kada te pronađu u ovoj selekciji, znaće da i ti nudiš sigurnost 100%.

Stojim u tramvaju, mračno je.
Pada kiša.
Dosta mladih (vratili se sa utakmice Zvezda – Rad).

Njihovi komentari:
“Nole je car.
Kako dobro igra.”
“A stvarno se i trudio.
Ne smemo zaboraviti koliko se borio da stigne do toga.“

Osećao sam se ispunjenim u tom trenutku,
iako mokar do kože zbog jakog pljuska.

Ne samo da im je Nole idol (za 180 stepeni bolje od Kristijana Golubovića)
već vide i kroz koje je muke prošao.

Izvor: Tennis Info blog

Nije više bitna stara parola:
“Ma samo da se obogatim, pa makar kriminalac.”

Već iskrena, moralna borba za uspehom.
Uspeh, koji drugima istovremeno služi kao uzor.

Možemo da budemo uspešni, ili da mislimo da jesmo.
Pravi je dokaz ako iza sebe ostavimo trag koji će drugima pokazati dobar put.
Kad to postignemo, možemo da kažemo da smo uspešni.

Zato skidam kapu Noletu.
Pored toga i lep tenis igra.

Da li si i ti imao neko slično iskustvo?
Podeli ga sa nama.

Cilj obuke je ovladati veštinom pronalaženja rešenja u situacijama gde treba izabrati između dve suprotnosti; crno ili belo, malo ili veliko, levo ili desno.
Poželjno bi bilo izbegavati ovakve situacije koje podrazumevaju isključivost.

Trener nam je podelio zadatke, trebalo je da pronađemo koje su to dve stavke u Limundu koje deluju isključivo i u suprotnosti.
Brzo smo došli do toga da je to odnos brzog rasta i profitabilnosti.
Limundo ni dan danas nije profitabilan.
Još uvek ulažemo velika sredstva da stvorimo nešto značajno u Srbiji
(i uskoro u okruženju).

Apsolutno se zalažem za brži rast.
I zato mi je trener (zajedno sa Nešom i Mikom koji su isto bili više za rast) dodelio zadatak:
Objasnite drugima zašto vam je stalo do – profitabilnosti.

Šok!

Odjednom moram da branim stav koji mi nije u krvi.
Dok smo sedeli i pisali prednosti profitabilnosti:

• stabilnost

• sigurnost

• pouzdanost

• budućnost

svanulo mi je.

Sagledavajući drugu stranu, shvatio sam potrebe i onih drugih,
onih koji žele profitabilnost.
Ali shvatio sam i da to stanovište ne mora biti isključivo,
profitabilnost ne mora da isključi brzi rast.

Zašto?
Zato što ima nekoliko istih vrednosti, među kojima su sigurnost i budućnost.
Kako to da brz rast predstavlja sigurnost
(koji svakako mnogo košta i time otežava dostizanje profitabilnosti)? 
Jednostavno, bavimo se internet poslovanjem gde je
neophodno da se brzo razvijaš i da se menjaš.
Neko ko je danas na vrhu, može za godinu dana da padne na kraj lestvice.
Samo ako se uspori i ne gleda da iskoristi mogućnosti.
Primere imamo Friendster / MySpace protiv Facebook-a.
Yahoo protiv Google-a.

Tako da je moja komunikacija prvobitno bila usmerena u pogrešnom pravcu.
Prednosti brzog razvoja leže u tome što samo tako na internetu
možemo sebi da osiguramo budućnost.
Samo tako preko 30 ljudi u našem timu može da radi dalje,
za buduće ideje i planove,
i samo tako možemo da proširimo tim na 80 ljudi u 2012.

Znači nije pitanje uopšte da li brzi rast ili profitabilnost,
nego kako udružiti brzi rast i profitabilnost.
A zajednička tačka je sigurnost i budućnost koje obe strane žele.

Sad shvatam da u jednom timu ljudi mogu drugačije da razmišljaju,
ali da ih iste želje pokreću.

Svima je obuka mnogo značila,
a meni prvenstveno zbog otkrića da
izbor i odluka ne moraju da budu borba dve strane,
već pomirenje dve strane.

Tekst je namenjen svim pratiocima,
ali prvenstveno za Limundo tim.

Prvo pitanje: Limundo ili Kupindo?
-> Kupindomobil:

Drugo pitanje: izgled?
Nakon par stranica za inspiraciju (primer),
došli smo do osnovnog pravca:

Dobar start, ali smo osetili da može bolje.
U tom momentu naleteli smo na članak o novom BMW Art Car za 2010.

Automobil je izgledao fascinantno i odlučili smo da ideju za Kupindomobil
razvijamo u tom pravcu (vrhovi mekano zaobljeni umesto špicasti).

Prošle nedelje bio sam na odmoru u poseti BMW muzeju
i baš taj, naš uzor, bio je izložen.

Evo i svežih slika sa izložbe:

BMW Art Car 2010 by Jeff Koons.

A evo i slike finalnog Kupindomobila (by Mirko Žunić): 

Krenulo je sa Limundovcima koji su na svoje web stranice i
na profile na društvenim mrežama stavljali linkove ka Limundu
i pozivali na učlanjenje.
Potom su tu počeli da kače svoje i druge aukcije.
Pa su napravili widget za blog.

A od pre neki dan, imamo i Limundo aplikaciju za Android telefone.
100% napravljena od Limundovca.

Isprobaj je i javi šta misliš o njoj (kako bismo mogli da je poboljšamo).

Sviđa mi se što su imali obuku kod čuvenog Stiftung Warentest-a.
Ako neki proizvod dobije njihovu dobru ocenu, to znači.
Održali su im obuku kako se sprovode testovi, a da budu neutralni,
šta je bitno kod testiranja tehničkih uređaja, šta kod prehrambenih artikala.

Prvi test je već objavljen: ulje od suncokreta
Više informacija u njihovom najnovijem izdanju časopisa (PDF).
Lepa stvar koja će povećati konkurenciju + dati veću moć potrošačima kroz pristup informacijama.