Nedavno sam gledao kako je Toyota Hilux osvojila južni pol. Priprema auta za tu avanturu trajala je duže od same avanture…

Kada sam u petak, 25.02.2011. uoči polaska u Suboticu, stajao na parkingu sa Nešom Nikolićem, dogovarajući kako treba da kupimo I zadnje zimske gume za Kupindomobil, nisam slutio da ću se dužinom celog puta prisećati pomenutog dokumentarnog filma. A stvarno, vojvođanska ravnica delovala je toga dana kao nepregledna bela površina.

Kupindomobil je osvojio Suboticu! Malo li je…

Ovoga puta preskočio sam perkelt I šomloi galuške (kojima se u ovom kraju uvek vraćam), ali sam I bez njih uživao u gostoprimstvu naših domaćina. Ovoga puta to je bio gospodin Zoltan Nemet, vlasnik biljne apoteke I naš novi klijent, koji nije baš želeo da se slika za našu arhivu – sa dobrim izgovorom da ima lepše za slikanje. U to smo se I uverili, a mozete I vi slikom dole.

Potom sam obišao Boutique Nostalgique, a sliku prave nostalgije upotpunio je sneg koji nije prestajao da veje, kao I ledenice koje su se formirale s vrha tende ovog po mnogo čemu specifičnog butika.

Na kraju, ugostio nas je Igor Matković, sajt Džidže, koji već nekoliko meseci prodaje preko Kupinda. Njegove impresije o saradnji s nama možete videti na filmu dole.

Put je do Beograda vodio preko Novog Sada, uz dužu pauzu. Bilo kako bilo, Kupindo je kao I uvek bio na svom mestu, uz svoje klijente, opravdavajući naslov koji sam stavio najavljujući put u Suboticu.

Sledeća kota – Ćuprija! Vidimo se…

Osvanulo je sunčano zimsko jutro. Kroz kosi prozor potkrovlja u kome sam bio smešten prizor je bio očaravajući. Obronci Tare prekriveni tragovima snega koji se topio prethodnih nekoliko dana blistali su na januarskom suncu kao biseri, požutela mokra trava podsećala je na svelo klasje, dok je plavetnilo osunčanog neba budilo osećaje koji se teško mogu opisati. Uz jutarnju kafu kraj tog prizora, sa svojom pratnjom dogovarao sam kako ćemo provesti dan koji je došao.

Sasvim neplanirano, baš tog dana imao sam prvi susret sa kupinovim vinom. O istom sam dosta puta ranije slušao, ali nisam imao prilike da ga probam. Suvo crveno (da, crveno, ne crno) do tada je bilo moj pojam ukusa tog nektara.

Poseta ergeli konja, potom lagana šetnja do manastira, priča o istorijatu te tajne kuće koja se nije smela zidati u neka čudna vremena, nastavila se pozivom monaha koji nas je dočekao, na kupinovo vino. Vino koje oni, monasi, prave. Sladunjav ukus, prijatna aroma, pitkost. To su bili prvi utisci. Čak sam I kupio jednu bocu za poneti. I gustirao je na vidikovcu kojem nas je put toga dana dalje vodio. Ali to je manje bitno.

Bitno je da tada nisam ni slutio da će mi koju godinu kasnije nadimak postati Kupindoman, da ću pričati o kupini, pa samim tim I služiti kupinovo vino. A naša kupina cveta. Baš kao u prirodi.

Probajte je. Kao I vino, osvojiće vas na prvi kontakt. Biće pitko I želećete još. Vezaćete se za nju, kao što će vas I lični hedonizam vraćati kupinovom vinu.

Obučen u belu košulju sa prugama, pantalone I elegantne cipele sa pačijim kljunom, odudarao sam od prirodne sredine u kojoj sam se našao verovatno I više nego što pretpostavljam. Zakasnivši samo 2 minuta na polazak skele koja putnike namernike prevozi sa jedne na drugu obalu, mogao sam samo da posmatram njen prelazak tada relativno mirne Tise. S leve strane na drugoj obali nazirao se krov “Čarde na Tisi”, kafanice koja je mirisala na dobru riblju čorbu, a koju sam primetio koji mesec ranije, takođe pred prelazak Tise, ali u drugom smeru. Nažalost, vremena da tada probam čorbu, nije bilo. čitaj dalje →